27.01.2009.

Као по правилу и ове године 27. јануар освануо је хладнији за неколико степени од претходног дана. Кишовит и прохладан. Само што не мрзне. Мија ме моли да заједно поновимо део текста који ће говорити у школи поводом школске славе. Почињемо причу о Светом Сави. Ива, мој првачић, слуша нетремице. "Могу ли и ја са вама на приредбу?'', упита бојажљиво. "Наравно'', рекох. Свечано обучени, као за славу, кренули смо у спортску салу наше школе, где је предвиђено свећење славског колача и проглашење кумова. Салом одзвања жамор насмејане деце.

Славски сто постављен беспрекорно. Колач, жито, вино. Упаљена свећа. Директор школе поздравио је присутне и најавио краћи игроказ, који ће извести ученици четвртог разреда. Деца су нас вратила у прошлост. Чусмо причу о породици Немањића, три брата, Вукану Стефану и Растку. Слика тог времена дата је кроз догађања у једној сеоској породици. Народне ношње допринеле су да прича буде живописна.

Свештеник почиње свечани обред. Око стола окупише се кумови прошлогодишњи, овогодишњи и они који ће узети део славског колача као залог будућем кумству. Тишину боје свештеникове речи и молитва. Мирише тамјан. Руке се скупише око славског колача. Свештеник колач зали вином, окренуше га три пута и преломише. Овогодишњи кум, Јован Перуничић, ученик трећег разреда и његова породица, први примише честитке за кумство школи. Сви се послужише освећеним кољивом и комадићем славске погаче.

Запутисмо се у Дом културе. Свечана приредба, коју су припремили ученици наше школе, зазвучала је познато, а опет за нијансу другачије, модерније. Прича о животу Светог Саве и његовом значају за српски народ, осмишљена је као спој одломака из дела  познатих аутора (Теодосија, Војислава Илића, Матије Бећковића, Николаја Велимировића, Бранка В. Радичевића, Светлане Велмар Јанковић), ритмичких игара, музике и слика (фресака, фотографија манастира), које су се смењивале на великом платну и покривале приредбу у целини. Спој различитих медија, иако необичан, допринео је да одгледамо и одслушамо приређено са великом пажњом.

Посебан утисак на присутне оставиле су две тачке у самој завршници. Прва, визуелни приказ одломка из песме Бранка В. Радичевића "Велизар Милосављевић и Свети Сава''. Док су ученице изражајно говориле стихове поменуте песме, ритмичка група је на веома модеран начин, уз упечатљиву музичку подлогу извела приказ теме песме. А друга, завршна тачка, у којој одломак из бајке "Златно јагње'' Светлане Велмар Јанковић, у којем објашњава шта значи просветитељ, беше пропраћен кореографијом и игром сенки на великом платну у дну бине. Сенке су симболизовале Просветитеља, мноштво његових вредности и величину. Наравно, све пропраћено музиком, као и сликом Светог Саве на пројекционом платну. Незаборавна завршница.

За овакав визуелни утисак, ја, као неко ко је одабрао и приредио све текстове за ову прилику, морам да упутим похвале тиму који је био задужен за реализацију приредбе, Снежани Саџаков и Добрили Жежељ, наставницама разредне наставе, затим наставнику музичке културе, Радославу Рајићу и професорки информатике, Валентини Рутовић. Захваљујем им се што су ме позвали да помало и допринесем њеној реализацији.
Упитах своје девојчице да ли им се свидела приредба. Старија ми одговори: "Необично је било гледати фотографије манастира и фреске, а истовремено слушати рецитал.'' Ива је била  много једноставнија у свом одговору: "Сад знам ко је био Свети Сава.''

Светлана Мајски, професор српског језика